Obeleženo 26 godina od pogibije Saše Ivankovića, junaka sa Košara

Na groblju u Novom Medoševcu, obeleženo je 26 godina od pogibije Saše Ivankovića, mladića koji je svoj život dao na Košarama, braneći otadžbinu. Saša je tada imao samo 20 godina. Bio je na redovnom odsluženju vojnog roka, ali se iz vojske nikada nije vratio. Njegov grob i danas je prazan, ali porodica i saborci redovno dolaze, pale sveće i polažu cveće. U prisustvu porodice, ratnih drugova, prijatelja i predstavnika Gradske opštine Lazarevac, održan je parastos u njegovu čast.  Za sve njih, i 26 godina kasnije, vreme nije izbrisalo tugu, ali ni ponos.

Poslednjih deset godina, država je učinila značajne korake kako bi bitka na Košarama dobila mesto koje zaslužuje u kolektivnom sećanju. Na taj način, odaje se počast svim junacima koji su tamo ostavili živote, ističe Velisav Ivanković, brat poginulog Saše, dodajući da mu znači što se konačno govori o hrabrosti tih momaka.

Za odbranu karaule Košare, na samoj jugoslovensko-albanskoj granici, bili su zaduženi pripadnici čuvene 125. motorizovane brigade. Među njima bio je i Lazarevčanin Ivan Ranković, heroj koji je na Košarama ranjen, ali se iz pakla borbe vratio u svoj rodni grad. Danas, posle 26 godina, sa posebnim poštovanjem govori o Saši Ivankoviću, svom saborcu. Kaže da je Saša ostao tamo gde je poslednji put stao — na Košarama, zajedno sa još 107 junaka čija tela nikada nisu vraćena. Ostali su, kako kaže, „na večnom stražarskom mestu“, zauvek među planinama koje su branili.

Parastosu su prisustvovali i predstavnici Udruženja “Vreoci 1528”, želeći da odaju počast svom sugrađaninu Saši Ivankoviću. Tom prilikom poručili su da u svim bunama i ratovima, nažalost, stradaju najbolji, ali i da je njihova obaveza da sećanje na Sašu živi — da se prenosi na mlađe generacije, kao ponos jednog kraja.

Na prvoj liniji odbrane, u rejonu karaule Košare, nije se branila samo teritorija Kosova i Metohije, tamo se branila cela Srbija. Tamo je Saša Ivanković ostavio svoje srce, dušu i telo, boreći se za sve nas, za svoju zemlju. Takvi trenuci, poput današnjeg, podsećaju nas da sećanje ne sme izbledeti. Jer, dok izgovaramo njegovo ime i prenosimo priču o njegovoj hrabrosti, Saša i dalje živi.