Premijera pozorišne predstave „POŠA“ 26. marta
Premijera pozorišne predstave „POŠA – Rođenje, muke i radosti jedne devojke u tri čina“ biće izvedena na kamernoj sceni Puls teatra 26. marta u 20 časova, dok je prva repriza zakazana za 27. mart, na Svetski dan pozorišta, u istom terminu. Predstava je nastala po motivima romana „Proročica“ Mladena Milinova, u dramatizaciji Aleksandre Jovanović i režiji Marije Mladenović.
Kroz snažnu i emotivnu priču, „Poša“ otvara prostor za promišljanje o hrabrosti, nevidljivim borbama i tihim glasovima onih koje društvo često ne čuje. Ovo je priča o odrastanju, suočavanju i istrajnosti — o jednoj devojci čiji put, satkan od bola i radosti, postaje univerzalna slika borbe za sopstveni glas i mesto u svetu.
Reč reditelja:
„Pazite, deco, fašizam vreba iza svakog ćoška.“
Kada sam pre desetak godina čula tu rečenicu na predavanju u Petnici, smejala sam se. Zvučala mi je kao relikt nekog drugog vremena, kao dramatična opomena koja više nema stvarni referentni okvir. Bila sam ubeđena da je ta 2016. dotadašnji vrhunac wokeness kulture, te da odatle stvari mogu samo da se kreću na bolje. Danas mi fali taj pogled naivne klinke koja ima pravo da potceni koliko brzo istorija ume da promeni pravac.
Odrasla ja više nema luksuz tog optimizma. Ono što danas gledamo jeste ubrzano pomeranje granica prihvatljivog: stavovi koji bi trebalo da pripadaju političkoj margini sada ponosito otimaju javni prostor. Seksizam, homofobija, transfobija, rasizam, nacionalizam, šovinizam, sve češće se predstavljaju kao legitimni politički stavovi, dok se nasilje, institucionalno zanemarivanje i javna stigmatizacija usmeravaju prema svima koji odstupaju od nametnutog modela identiteta, roda, seksualnosti ili porekla. Ono što bi trebalo da bude elementarno pravo – pravo na dostojanstvo, bezbednost i jednakost – navikli smo već, tretira se kao ideološko pitanje.
U takvom društvenom pejzažu, sama činjenica da se neko bavi potrebama marginalizovanih grupa, počinje da se doživljava kao politički čin. Solidarnost se proglašava radikalizmom, empatija ideologijom, a insistiranje na ljudskim pravima ekstremizmom.
Poša ovde predstavlja nešto što je više od lika, ona je tačka sukoba. Kroz nju se razotkriva način na koji društvo reaguje na svakoga ko odbije da pristane na nametnuti model normalnog. „Poša“ ispituje mehanizam pritiska koji se aktivira onog trenutka kada neko izađe iz zadatog kalupa. U tom prostoru postaje jasno da sloboda nije neutralna kategorija – ona je uvek politička. Ona tako postaje studija opresije: pokazuje kako zajednica najpre pokušava da ismeje, zatim da disciplinuje, a na kraju i da kazni svakoga ko odbije da prihvati pravila koja se predstavljaju kao prirodna i neupitna. Ali ova predstava je istovremeno i priča o otporu i rezilijentnosti – o odbijanju da se kazna prihvati kao sudbina i o spremnosti da se plati bilo koja cena kako bi se sačuvalo pravo na sopstvenu slobodu. Jer sloboda nije nešto što se jednom dobije i zauvek poseduje; ona postoji samo dok postoje ljudi koji su spremni da se za nju stalno bore, a istorija nas uči jednu jednostavnu lekciju: fašizam ne počinje onda kada ljudi izgube slobodu, već onda kada prestanu da je brane. A Pošina priča počinje upravo tu, gde mnogi odustaju, kod čvrste namere da budu ono što jesu uprkos svemu.
