Veliki podvig Lazarevčanina Marka Gerasimovića

Ultra trkač Marko Gerasimović uspešno je završio trku dugu 350 kilometara, sa 30 000 metara visinske razlike. Vremenski limit za ovu trku kroz italijanske Alpe iznosio je 150 sati, a Marko je kroz cilj prošao za 131 sat. Gerasimović je jedini Lazarevčanin koji je uspešno završio ovaj izazov i jedan od deset takmičara iz naše zemlje. Zbog ovog nesvakidašnjeg poduhvata, Marku je u Trećoj mesnoj zajednici upriličen doček od strane porodice i prijatelja.

Lazarevčanin Marko Gerasimović uspešno je završio “Trku divova”, dugu 350 kilometara, sa 30 000 metara visinske razlike, kroz italijanske Alpe. Vremenski limit je iznosio 150 sati, a Marko je ovaj izazov završio 19 sati ranije. Marko je član kluba Ultra trkač iz Beograda koji postoji punih devet godina. Svoj prvi maraton ovaj sportista je trčao u Hrvatskoj.

MARKO: O ovom klubu sam gledao reportažu na televiziji gde je predstavljen klub kao zajednica, ideja, nešto što je meni tada delovalo kao jako interesantno. Na youtube kanalu sam se dodatno raspitao o tome i pojavio na trci u Valjevu i tu upoznao Vladu Panića i moje nove prijatelje. Posle toga otputovao sam za Beograd na svoj prvi trening ultra trkača. Cilj mi je bio da trčim svoj prvi maraton u Hrvatskoj. To je trka na severozapadnu Hrvatske, ona je obuhvatala više faza kao što su 100 milja, 110, 40km… Ultra trkači uglavnom idu na trku od 100 milja. Posle samo par meseci, više povreda tamo me dočekala priroda i najteža trka koju sam ikada imao. Sto milja, u prevodu 168km sa 6000 uspona…. pratili su me grčevi, halucinacije… to je neverovatno iskustvo koje iziskuje fizičke i psihičke spreme da je to nešto neverovatno. Sledi nova trka i bolje vreme prelaska trke.

Trka divova bila je dugogodišnja želja Marka Gerasimovića, za koju se pripremao od početka ove godine. “Trka divova”, duga 350 kilometara, sa 30 000 metara visinske razlike, kroz italijanske Alpe. Sa kojim izazovima se susrećeš?

MARKO: To je trka koju sam dugo čekao. Ne možeš tek tako da odlučiš i odeš tamo, stigneš do 100-og km i vidiš da nisi za to. Kroz same ultra maratone, upoznaješ sebe i svoje telo, šta mu prija, da prođeš razne faze, dobrih, loših, da izvučeš iz sebe sve i vidiš da li si za to. Ni ja nisam odmah bio spreman za nju sve do ove godine. Uvek se vodi pitanje šta je bitnije: da li psiha ili fizika? Naravno da je veoma bitna fizička snaga, treninzi, priprema, sama ta postavka i dolazak u Italiju. Ali veliko učešće uzima i psiha. U nekom delu trke telo ulazi u neke teške krize, probleme gde se telo gasi, ne može da funkcioniše. To su sati šetanja…. staneš, razmišljaš o supruzi, deci, porodici, prijateljima… krize. Na stazi postoje veoma bitne životne stanice koje su postavljene na svakih 50 km. Na toj stanici imaš tuširanje, hranu, medicinsko osoblje. Osećao sam da ću završiti trku. Samo sam želeo i molio se da ne zadobijem neku veću povredu koja bi me izbacila sa staze. Verovao sam u sebe. Za mene je ovo bilo jedno jako hodočašće koje je iz mene iziskivalo sve najbolje i najgore. Nisam smatrao da trčim trku, za mene je to pravo hodočašće. Toliko godina ga čekam, želim, bukvalno sam zamišljao i sanjao kako ću da uđem na cilj, godinama sklapaš kockice.

Marko, da li u ovom sportu ima fer pleja, da li ima toga da vidiš takmičara da se loše oseća pa ga ti bodriš da izdrži i daš motiv da nastavi dalje?

MARKO: Tu raznih profila trkača ima. Od veoma mlađih do dosta starijih trkača od 70 godina. U tom takmičenju najviše ima Italijana, Francuza i oni su bukvalno rođeni tu, na planinama, spremni dosta. Iz Srbije je bilo pet trkača. Svako u nekom trenutku ulazi u neku krizu, u suprotno vreme od tebe i onda ja bih usporavao vas, vi biste uporavali mene. Za trkača je najbolje da ide u solo reziji. Ako se radi o nekoj povredi onda je ljudski da pomogneš nekome. Ja srećom nisam nailazio na povređene trkače ali jesam na trkače koji spavaju pored staze. On je tada osećao potrebu da spava ako se nije dovoljno odmorio na nekoj životnoj stanici. U tim trenutcima ga ne diraš jer mu remetiš odmor, nastavljaš dalje.

Koliko si se spremao za ovu trku?

MARKO: Sama priprema za ovaj poduhvat je trajao od početka godine. Ali pre toga, kroz sve ultra maratone skupljao sam staž… svako kretanje, trening, planinarenje ulazi u taj staž a telo pamti sve. Dug je put do same kapije starta. Mora dosta jako da se želi, dosta jako da se voli to, spreman da se odrekneš dosta nekih stvari.

Nakon velikog podviga u Italiji, Marku je upriličen doček od strane porodice i prijatelja, koji su mu bili velika podrška i oslonac.

MARKO: Očekivao sam jer je bila lavina praćenja mog odlaska tamo jer je malo ekstremnija stvar koja se desila u našem gradu. Očekivao sam najbliže drugare, porodicu ali da je bilo ovako nisam očekivao. Ostavio je na mene‚ jak utisak. Bilo mi je teže izaći iz auta nego dolazak na kraju na tu kapiju finiša tamo u Italiji posle svih tih kilometara. Dosta su mi noge u Lazarevcu bile teže, nego tamo bez ikoga.

Velikim podvigom i završetkom trke duge 350 kilometara kroz italijanske Alpe, Marku se ostvario dugogodišnji san, što nam još jednom govori da sve što žarko želimo, uz naporan rad, al i brojna odricanja, možemo i da ostvarimo.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.